NAGRADNI NATEČAJ URADA VLADE RS ZA SLOVENCE V ZAMEJSTVU IN PO SVETU ZA DIPLOMSKA, MAGISTRESKA IN DOKTORSKA DELA

SPOROČILO ZA JAVNOST
9. NOVEMBER 2011

Urad za Slovence v zamejstvu in po svetu objavlja nagradni natečaj za diplomska, magistrska in doktorska dela na temi Slovenci v zamejstvu in Slovenci v izseljenstvu.

Urad vabi vse, ki so svoja dela zagovarjali v preteklem študijskem letu 2010/11, da se prijavijo na nagradni natečaj.Rok za prijavo del je 15. december 2011, vse podrobnosti o nagradnem natečaju pa lahko preberete v samem razpisu natečaja.

V preteklih letih se je širši javnosti tudi s pomočjo urada predstavilo kar nekaj posameznikov, ki so dodali svoj del pri raziskovanju slovenskega izseljenstva in zamejstva.

Veseli bomo, če boste s posredovanjem informacije lahko pripomogli, da se bo tej skupini uspešnih posameznikov pridružil še kdo.

Celoten razpis nagradnega natečaja prilagamo v priponki, dostopen pa je tudi na spletni strani: http://www.uszs.gov.si/nc/si/medijsko_sredisce/novica/article/737/2283/

VABILO NA FILMSKE VEČERE

Spoštovani,

Z veseljem vas obvescamo, da zacenjamo s filmskimi veceri v nasih prostorih na Terazijah.

Nas dolgoletni clan, priznani reziser Dragomir Zupanc, nam bo v torek, 22.11. ob 19. uri predstavil svoj film z naslovom Zlatni kljucic u mom srcu.

Gre za zivljensko zgodbo nasega starega clana, Mihaila Jurmana. Bil je konzul SFRJ v Trstu, v casu ko sta se tam srecala Prica in Crnjanski. Jurman je Crnjanskega spremil do Opatije ob njegovi vrnitvi iz Trsta v domovino. Mihail Jurman je bil rojen na danasnji meji med Hrvasko in Slovenijo. Na procesu Adolfu Eichmannu v Jeruzalemu je bil predstavnik SFRJ. Bil je na Dunaju, ko je Avstrijo obiskal Josip Broz Tito. O svojem zivljenju je Mihail Jurman napisal vec knjig

STROKOVNE PRIPRAVE ZA NOVE IZVAJALCE DOPOLNILNEGA POUKA SLOVENŠČINE V TUJINI

Od 04. do 07. novembra 2011. so v Kočevju potekale strokovne priprave za nove izvajalce dopolnilnega pouka slovenščine v tujini. Priprave sta organizirala Ministrstvo za šolstvo in šport ter Zavod republike Slovenije za šolstvo.

Program priprav je bil sestavljen iz dveh delov, predavanj in pedagoških delavnic, ki so potekale v Kočevju, ter hospitacije pri dopolnilnem pouku slovenščine na Reki. Bili smo pri skupini odraslih nadaljevalcev in izpopolnjevalcev. Skupino poučuje Dragica Motik. Pouk je bil načrtovan in izpeljan izredno kompleksno in razgibano. Vključeval je veliko aktivnega dela in medsebojnega sodelovanja med samimi udeleženci pouka. Skozi različne oblike dela so udeleženci poskušali s pomočjo legende Ajdovska deklica ozavestiti pomen sporočilnosti slovenskega kulturnega izročila ter spoznati pokrajino in življenje tamkajšnjih ljudi. V pogovoru z udeleženci pouka smo izvedeli , da zelo radi pojejo, kar smo tudi doživeli. Pri dopolnilnem pouku z veseljem ustvarjajo tudi krajše dramske igre, ki jih potem predstavijo na prireditvah. Predlagali smo jim, da z lastnim dramskim besedilom nastopijo tudi v društvih Slovencev v Srbiji. Tam si namreč želimo poglobiti in ohranjati stike s slovenskimi učitelji in pripadniki slovenskih skupnosti v sosednjih državah.

S strokovnimi pripravami, za nas, ki poučujemo pri dopolnilnem pouku slovenščine v tujini, smo bili zelo zadovoljni,. Spoznali smo nove načine in pristope za uspešno izpeljavo učnih ur in poglobili naše znanje To je bila tudi priložnost, kot je poudarila Dragica Motik, ki nas je spodbudila k razmišljanju, „kako primerno usmerjati udeležence pouka pri učenju slovenščine, spoznavanju slovenske kulture in ohranjanju slovenstva ter jim s tem omogočiti, da na sebi najprimernejši način napredujejo v učenju in v sebi začutijo željo po stiku s slovenskim jezikom in slovenstvom. Koliko bomo izvajalci pouka pri svojem delu uspešni, bo pokazala prihodnost, ki jo sami ustvarjamo. S svojimi napori, pa se trudimo, ne le da ohranjamo zavest5 o svojem narodu in njegovi bogati kulturi, temveč tudi kot zgled, da je mirno in spoštljivo sožitje različnih mogoče.“

VABILO NA PREDSTAVO „OBRAZI POLONE VETRIH“

Veleposlaništvo Republike Slovenije v Beogradu vas vljudno vabi na predstavi »Obrazi Polone Vetrih«, v katerih bo priznana slovenska gledališka igralka predstavila izbor iz svoje bogate ustvarjalnosti.

Predstavi bosta v ponedeljek, 21. novembra, in v torek 22. novembra 2011 ob 20. uri v Bitef teatru, Trg Mire Trailović 1, Beograd. Prva predstava (21.11.) bo izvedena v slovenskem, druga (22.11.) pa vangleškem jeziku.

 

Foto: Peter Uhan

Ena najbolj prepoznavnih in vrhunskih slovenskih dramskih igralk, Polona Vetrih, je v svoji umetniški karieri vselej iskala presežno: niso ji zadostovale pomembne gledališke vloge, publiki je želela dati mnogo več. Njeni avtorski literarni recitali so vsebinsko nekaj posebnega, drugačnega. Obsegajo redkeje predstavljeno poezijo in odlomke iz monodram, ki so bile pred nekaj leti uspešnice.

Prvi del večera je namenjen najlepši svetovni poeziji, kjer ne sme manjkati Visoka pesem iz Knjige vseh knjig, Stare zaveze. Umetnica bo recitirala tudi v hebrejščini, ki ji je še posebno pri srcu. V recitalu, ki je namenjen širši publiki, pa Vetrihova ni pozabila na Franceta Prešerna, največjega slovenskega pesnika. Njegova Vrba je s Slovenci skoraj istovetna.

V tokratnem recitalu bo avtorica in interpretka Polona Vetrih prvič predstavila še monolog Fanny Mendelssohn, sestre slavnega skladatelja Felixa Mendelssohna-Barholdyja. Fanny je rasla v judovski družini filozofov in bankirjev, kjer je vsrkavala izjemno duhovno okolje. Takratne razmere in tradicija pa so bile tiste, ki nadarjeni skladateljici niso dopustile osebnega notranjega razvoja in umetniške rasti.

Monodrama Alma govori o svetovni popotnici, ki je kot prva ženska v začetku 20. stoletja prepotovala svet, sicer pa je bila doma v Celju. Tudi Alma Karlin se je vse življenje borila proti moškemu svetu in imela zaradi tega nemalo težav.

Nicolajevi Blagi pokojniki, dragi možje so pred leti polnili gledališke dvorane. Avtor z veliko simpatijo do življenja pripoveduje o smrti. A ko priklicuje smrt, da vse zadiši po njej, v resnici poveličuje in opeva življenje, do katerega ima kar najbolj optimističen odnos.

OTVARANJE KONZULATA REPUBLIKE SLOVENIJE U NOVOM SADU

Poštovani,

obaveštavamo vas, da će između 24. i 25. novembra 2011. godine na radnoj poseti u Republici Srbiji boraviti Dragoljuba Benčina, v.d. ministra Republike Slovenije za razvojnu saradnju i humanitarnu pomoć, koja će u okviru posete svečano otvarati i Konzulat Republike Slovenije u Novom Sadu, kojem će rukovoditi počasni konzul Republike Slovenije Rajko Marić.

Otvaranje Konzulata Republike Slovenije biće u petak, 25. novembra u 14. časova na Bulevaru Oslobođenja 78 u Novom Sadu (kancelarija advokata Rajka Marića), a prijem za predstavnike Slovenačkih društava, preduzeća i prijatelje Slovenije počeće u 14.30 u edukativno-poslovnom centru NLB na Ribarcu u Novom Sadu.

Pozivamo Vas, da dođete na prijem povodom otvaranja Konzulata, da pozdravimo počasnog konzula u Republici Srbiji g-din. Rajka Marića, na novoj počasnoj dužnosti,

Ambasada Republike Slovenije u Beogradu

POZIV NA IZLOŽBU FOTOGRAFIJA LJUBIGRAD-BELANA

 

 

 

Iz eseja Isto u razlici Svetlane Slapšak, napisanog povodom izložbe LJUBIGRAD – BELANA održane u ljubljanskom parku Tivoli od oktobra 2010 do januara 2011. godine:

(…)

Slike Jima Sumkaya su većinom u crno-beloj tehnici, i beleže nešto što zaprepašćuje: familijarnost za koju mislimo da pripada samo Ljubljančanima, ili Beogradjanima, ili onima koji poznaju oba grada. Fotograf po definiciji ima izvrsno istrenirano oko, premda su poznati fotografi kojima vid nije potreban da sjajno fotografišu. Jim Sumkay je naime uhvatio upravo ono što smatramo „svojim“, specifičnim, nečim što samo „mi“ prepoznajemo. Poslao je izuzetno važnu poruku o tome da univerzalnosti nema, ali nema ni naročitih posebnosti. Živimo u uglavnom uniformisanome svetu, samo su jezici na reklamama različiti. Ljubljana, doduše, izgleda ulickanija, samouverenija, Beograd depresivniji. Već dimenzije su dovoljne da objasne ovakve razlike…

U svakome slučaju, slike Beograda slovenačkoj publici ne prikazuju grostesknu turbo kulturu Guče i Nove godine na beogradskim ulicama, nema splavova, klubova i restorana; Ljubljana Beogradjanima ne nudi rajske potrošačke slike. Oba grada su ogoljena, svedena na ljudsku figuru i ponekad veličanstvenu geometriju luke, grada, gradjevine. Bilo je jedino logično da gradonačelnici oba grada, uz potpisivanje dokumenta o bratimljenju, odu u posetu izložbi, bez pompe, uz pokoji trenutak potpune tišine.

Pa ipak, ostaje nešto na fotografijama, što autori govora mržnje na Internetu nisu komentarisali, ali su to na izložbi jasno pokazali: već prvoga dana izložbe, vandalizovana je jedna fotografija, dva romska muzičara u Ljubljani. Kada se vratimo izložbi, shvatimo da postoji jedna grupa fotografija i jedna vrsta ljudi, podjednako zastupljena i na beogradskoj i na ljubljanskoj strani. To su Romi. Neki su muzičari, neki voze improvizovana vozila kojima raznose stari papir ili dolaze da seku drva domaćinstvima, neki prose, za neke ne možemo opredeliti čime se bave. Za mlade koji se šetaju u pristojnoj odeći, sede po kafićima, klupama, hodaju ulicama, pa i za starce koji se okupljaju u priči ili oko šaha, ne postavljamo pitanje šta oni rade i od čega se izdržavaju: kada su Romi u pitanju, u oba grada, u svim gradovima Evrope, odmah želimo da proverimo da li su korisni članovi društva ili ne. Ponašanje prema njima u Beogradu i Ljubljani podjednako, bez izuzetka je rasističko, nipodoštavajuće, netolerantno. Mediji se na obe strane ponašaju isto: odmah traže kriminal, lenjost, parazitstvo i druge stereotipe kojima će pokriti svoje savršeno neznanje i odsustvo radoznalosti. Čim završi pesmu, muzičar sa fotografije je u svetu u kojem se ispituju njegova radna sposobnost i volja, osumnjičen da je uradio nešto loše, da je spreman da ukrade i prevari.

Ako dakle tražimo nešto zajedničko na fotografijama Ljubljane i Beograda, dobićemo Rome. Kao što povezuju Beograd i Ljubljanu, tako povezuju sve evropske gradove. Ova dragocena kulturna grupa koja govori posvuda istim jezicima – bar medju sobom, i snalazi se u svim jezicima izmedju kojih putuje, više ne doživljva čak ni romantičnu idealizaciju ranijih vremena: ostala je samo slepa mržnja, i sumanuti zahtev da se „adaptiraju“, odnosno postanu nevidljivi. Pa kada to pokušaju, ostaje lak posao da ih, izdvojene iz zaštite njihove grupe, love jednog po jednog…

Ne tražeći posebno, Jim Sumkay je ponudio ogledalsku sliku gradovima, opomenu o ponašanju, svdočanstvo trećega koji kvari harmoniju uspostavljanja prijateljstva onih koji dominiraju. Treći, koji se izmiče definiciji i koji svet u kojem boravi čini očevidno zatvorenim i neprijateljskim, opominje na opasnu internacionalizaciju mržnje prema drugome, koja nije mimoišla ni bezbrižne države, ni do nedavno razumne političare. Fantomski treći, Rom, pojavio se na slikama koje nude mogućnosti novih sećanja i nezaboravljanje starih ljubavi. Nije li dobar trenutak da taj nepriznati i posvuda isti treći dobije svoje mesto, odnosno da mu se prizna mesto koje već zauzima? Nije li trenutak da se Romi proglase kulturnim dobrom Evrope, najkonzistentnijom evropskom manjinom, lancem koji povezuje Evropu solidarnosti i društvene brige? Nije li trenutak da romski muzičar, pošto je izveoo pesmu, sedne u isti lokal i ponudi sebi kafu od dobitka koji je upravo zaradio? Nije li trenutak da prestane opraštati što ga smatraju manje gradjaninom? Nije li vreme da od Roma tražimo oproštaj? I da proglasimo dan romskog oproštaja za sve nepravde koje smo im naneli? Jesmo li dovoljno razumni da im ne pripisujemo više kriminala nego ostalima, da konačno ućutkamo one kojima smetaju jer žive, da ismejemo sulude zahteve da budu isto što i drugi?

(…)

Džim Simke (Jim Sumkay), najpoznatiji medju anonimnim fotografima, kako o sebi kaže, rođen je 1954 godine u Liježu. Za školovanje se zainteresovao tek pošto je otkrio sekciju likovnih umetnosti i to, pre nego što će postati socijalni slučaj, a potom i vaspitač.

Tek odnedavno se bavi fotografijom. Kao što je bio slučaj sa slikanjem, a potom i sa alkoholom, postaje „zavisnik“. Ovaj fotograf sa ljudskim licem, užurbano fotografiše svakodnevicu. Slobodan, uporan, ide u susret ljudima, ulažući svu svoju energiju u stvaranje uredne hronike, bez kraja, o tome kako se živi, šta se dešava, (ili ne dešava), tamo gde se nalazi.

Običnost i izuzetnost. U gradu ili na selu. Na suncu i u sred noći. Na seoskom vašaru, na gradilištu, na izlasku iz crkve, u predgrađima, u bašti modernog kafea.

Svi voljni, deca, starci, zaljubljeni, psi, mačke… Svaki prizor uredno datiran i lociran. Posao od društvenog značaja, jer „slikanima“ vraća odraz u ogledalu, brzo i, ako je moguće, u kontekstu, izlažući fotografije na železničkoj stanici Liježa (gde se radovima ne nazire kraj), u bolnici, u kapeli, u izlozima ulice Danser, ili u Eupenu, Poatjeu, Parizu, Berlinu, Nju Orleansu. Takodje na veb-sajtu Univerziteta u Liježu i u „no comment“ mejlovima koje šalje prijateljima. A! da! Džim se dobro oseća u Liježu, ali je opušten i u Anveru, Briselu, Parizu, u Italiji ili Kot-d’Armoru. Svuda gde ima ljudi, sa kojima može da razgovara i koje može da fotografiše.

Iz teksta Žorža Verševala „O prizorima – Džim Simke“, objavljenog u Le Journal de Culture et Démocratie #19, 2008

Džim Simke objavljuje svoj fotografski dnevnik svakog dana, bez izuzetka, od 1. maja 2005. godine na adresi www.jimsumkay.be ostajući na taj način dosledan ideji da se njegova umetnost obraća, najpre, publici koja ne posećuje galerijske prostore.Njegove naredne izložbe i rezidencijalni boravci planirane su u Plzenu (Češka), Liježu (Belgija), Port-o-Prinsu (Haiti) Parizu (Francuska), Krakovu (Poljska) Njujorku (SAD).

Žorž Verševal (Georges Vercheval) je osnivač Muzeja fotografije u belgijskom gradu Šarlroa (Charleroi)

PROJEKCIJA SLOVENSKIH KRATKIH FILMOV

DOM KULTURE STUDENTSKI GRAD

Vas vljudno vabi na projekcijo slovenskih kratkih filmov, v sredo 9.11.2011 ob 20. uri v Mali sali

NEUE SLOWENISCHE FILM

Projekcija filmov Visoke sole za umetnost Univerze v Novi Gorici, Slovenija.

Program predstavljajo: Bostjan Vrhovec, profesor videofilma in avtor enega izmed filmov, Jan Simoncic, profesor 3D animacije, Urska Djukic, Iva Musovic in Jaka Zilavec, studentje in avtorji filmov.

Pesem-Dunja Danial, 5:28, 2010.

Prvi dan v sluzbi – Urska Djukic, 27:00, 2010.

Zadnja zelja – Jaka Zilavec, 6:00, 2010.

Goslac – Matej Kolmanko, 7:51, 2008.

Cez 10 let – Valerija Zabret, 11:16, 2011.

Prehranjevalna veriga – Miha Subic, 2:32, 2008.

Brickloader – Miha Subic, 2:07, 2009.

Ink man – Miha Subic, 2:51, 2010.

Zadnje kosilo – Miha Subic, 3:38, 2011.

Niti – Iva Musovic, 19:02, 2011.

Zgodba – Bostjan Vrhovec, 13:00, 2010

KAMNIŠKA SODOBNA USTVARJALCA GOSTOVALA V BEOGRADU

 

Konec oktobra sta v prostorih Nacionalnega sveta slovenske narodne manjšine in Društva Slovencev Sava v Beogradu, z razstavo z naslovom Brezmejna grafika, razstavljala kamničana, predstavnika sodobne likovne umetnosti Martina Lesjak, prof. likovne umetnosti in mag. Jernej Jemec, prof. likovne umetnosti, akademski slikar.

Odprtje razstave je bilo 31. 10. 2011, na dan slovenskega državnega praznika

Z razstavo smo obeležili 20-letnico samostojnosti Slovenije ter 10-letnico delovanja društev, Slovenskega društva Sava iz Beograda in Društva Planika iz Zrenjanina

Projekt Brezmejna grafika je grafični projekt izbran in podprt z javnim razpisom Urada vlade RS za Slovence v zamejstvu in po svetu

Dogodek je bil prvi v vrsti dogodkov, ki bodo spodbujali še poglobljenejše sodelovanje med društvi Slovencev v Srbiji ter prispevali k ohranjanju slovenske kulture

Po besedah avtorjev predstavlja likovni projekt brezmejna grafika tako kulturni most med obema državama, kakor v likovni umetnosti most med grafično umetnostjo in kiparstvom. Skozi tehniko globokega tiska, suho iglo, je odtis prenešen na blago ter kaširan na tridimenzionalno podlago, ki omogoča likovno konstruktivni dialog z okoljem.

Mag. Milena Spremo, dipl. filozof
članica in predsednica Odbora za informiranje
Nacionalnega sveta Slovenske narodne manjšine